Misterije - Neobjašnjivo
POZIV AMERIKANCIMA:LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN
03 Kol 2010
(Reading time: 7 - 14 minutes)
- Detalji
- Kategorija: Misterije - neobjašnjivo
- Hitovi: 8734
U januaru 2001. godine, devet meseci uoči WTC katastrofe, jedan poznati američki ekonomista i političar koji je u vezi sa mnogim svetskim obaveštajnim krugovima, predvideo je: “Jedan novi globalni rat na Srednjem Istoku sa globalnim implikacijama će sigurno uslediti ukoliko se specifični incidenti materijalizuju. Rat će se dogoditi ukoliko kombinacija izraelske vlade i određenih anglo-američkih krugova to zaželi. Ako oni to požele, onda će se svesno izazvati i određeni incidenti koji će 'objasniti' izbijanje tog rata. “Čovek koji je još pre devet godina ovo tačno predvideo je stalni predsednički kandidat Lindon Laroš. Laroš se možda može smatrati nekom vrstom kultne figure, sa pomalo čudnim interpretacijama istorije, ali njegove veze sa obaveštajnim krugovima su legitimne, a mnoge od njegovih ekonomskih i političkih prognoza ispostavile su se u potpunosti tačnim. Imajući u vidu celokupnu svetsku istoriju kao i najnovije događaje koje smo sagledali u ovom kontekstu, ova prognoza bi takođe mogla da bude „pun pogodak”. Smatramo zato da bi svi naši čitatoc, bez obzira na verski i ideološki pogled na svet, morali pažljivo da pročitaju sledeći govor ovog kontroverznog političara i ekonomiste.
“U ovim okolnostima produbljenja privredne krize, koju nam naši lideri prodaju kao neku prirodnu katasrofu pred kojom smo nemoćni, i pred sve jačim egzistencijalnim pobunama naroda, nužan je naučni pristup problemu, bez kojeg nema rešenja krize i bez kojeg pobuna ne može da se usmeri u pravcu pozitivnog rešenja. Bez ovakvog pristupa već sad je vidljiva sledeća faza: guranje pobunjenika u rulju, policijsko-vojna intervencija, komunističko-fašističko gušenje pobune ,krvoproliće, anarhija…”.
Lindon Laroš je 27. juna prošle godine vodio na Internetu dijalog sa ‘ostacima’ američkih političkih intelektualaca. U tom razgovoru on je tim vodećim ljudima istakao da moraju intelektualno da se pripreme da bi uskočili u vakuum vlade, koji će nastati u Vašingtonu kada Obamina administracija doživi samouništenje. Njihov angažman, naglasio je, mora da se odvija svrhu propisivanja nagle promene (političko-ekonomskih) mera nužnih za spas sveta od krize i propasti svetskog privrednog sistema. Ovakvo obeležje privrednog sloma, koji je u toku i koji je kriza sistema nije nekakva uiopštena Larošova originalna terminologija niti je hiperbola u bilo kojem smislu. On je jasno izrekao da je ova kriza stvarno i bez sumnje opšta kriza celokupnog planetarnog sistema.
LAROŠOV GOVOR Često sam ponavljao da problem nije u apatiji i depresiji, već u krizi opšteg sloma celokupnog planetarnog sistema. O ovome se razgovaralo, doduše hipotetički, u 1890-im i početkom 20. veka da bi se takva stvar mogla dogoditi i sad se to zaista događa – mi se nalazimo u krizi opšteg sloma. Ustvari, imamo istovremeno inflaciju i deflaciju. Ali, kada pogledate moju trostruku krivulju, odmah vidite značenje toga. Tu je! I to je problem! Tojest, ovo se mora naznačiti kao kriza opšteg sloma, što znači da ne postoji rešenje unutar parametara i izraza koji sada deluju. Drugim rečima, ne možete uzeti dimenzije postojećih prilika kao parametre jer niti njihovim prilagođenjem ili čak i ubacivanjem novog parametra ne možete sprečiti slom.
Hipotetička zamisao o mogućnosti ovakve krize opšteg sloma sistema ima svoj izvor u radu dvoje dubokoumnih i pronicljivih ekonomista iz 19. i ranog 20. veka. To dvoje ekonomista Rosa Luksemburg i Žan Žari još i danas uveliko nadvisuju sadašnje ekonomiste, političare i akademike. Laroš je u više navrata isticao knjigu Roze Luksemburg „Akumulacija kapitala“ kao prikladnu početnu tačku razumevanja temelja krize opšteg privrednog sloma, koja je danas u napredovanju. Njena pronicljivost u toj knjizi pruža nam temelje sa kojih možemo videti prave uzroke ekonomske more koje se nadvija nad nama danas.
Kada je izbio Prvi svetski rat, strah Luksemburgove od slabosti radničkog pokreta pokazao se opravdanim. Umesto da se odupiru uvođenju Nemačke u rat, ratu, koji su izazvale geopolitičke manipulacije Britanskog carstva, socijal-demokratsko vodstvo dalo je svoju potpunu podršklu, pa je politički identitet socijal-demokratskog pokreta bio izgubljen. Nemačka je pala u stečaj i, upropaštena, bila je na putu da bude sasvim poharana i smrvljena Versajskim ugovorom, kojeg su Britanci organizovali posle rata. Luksemburgova je izdala svoj rad ‘Akumulacija kapitala’, kao i svoj slavni naknadni rad nazvan ‘Protivkritika’ odmah posle početka rata. U ta dva rada ona predstavlja jedinstveni naučni pristup gradivu modernog imperijalizma.
Luksemburgova je naznačila načelo carstva koje ide mnogo dalje od pukih pojedinačnih slučajeva na način koji nam omogućava da pratimo genezu takvog sistema, kao što bi radili u slučaju zaraze u tadašnjem Britanskom carstvu, unazad sve do pradedovskih korena, Mletaka, Rima, drevnog Babilonskog carstva i još dalje. Njen rad o građi finansijskog imperijalizma, naišao je na razumevanje u određenim američkim intelaktualnim krugovima obuhvatajući i vrlo dobro poznatog ekonomskog istoričara Herberta Feisa, ekonomskog savetnika za međunarodno poslovanje u Stejt departmentu Frenklina Ruzevelta. Feis je dokumentovao slučaj uz iste tvrdnje o modernom imperijalizmu u svojoj knjizi ‘Evropa, svetski bankar’, objavljenoj 1930. godine, koji ukazuje da je Rosa Luksemburg u svojm raščlanjivanju imperijalizma bila apsolutno tačna.
Iako je danas gotovo zaboravljena u akademskom i političkom životu, Luksemburgova je važna za nas američke patriote da se podsetimo i preispitamo jer razlozi zbog kojih je objavila jedinstveno originalnu i tačnu obradu građe britanskog imperijalizma – simptomatični su i za najnovija svetska politička zbivanja.
UČENJE IZ 19. VEKA Carstvo je prvenstveno finansijsko, lihvarski sistem međunarodnih zajmova kojima rukovode nadnacionalni oligarhijski interesi u svrhu pljačke prirodnih i spoznajno-umnih resursa kolonizovanih zemalja i naroda podvrgnutog tome. Sa tog stajališta, uobičajene neznalačke zamisli carstva trebalo bi izbaciti kroz prozor. Carstvo nije, kao što se obično veruje, logična faza nacionalizma, nije neizbežnio lučenje ambiciozne zemlje gonjene pohlepom putem koje želi da postigne nadaleko raširenu moć nad drugim narodima. Nije ni nešto stvoreno fantastičnom žudnjom za vlašću pojedinog poremećenog diktatora ili tiranina. Čak i tradicionalni pojam carstva kao globalne vojne okupacijske sile Luksemburgova je predstavila kao puku sekundarnu posledicu nužde finansijskog carstva da nametne svoj sistem ekonomskog kolonijalizma i međunarodnih zajmova.
U svojoj ‘Akumulaciji kapitala’ Luksemburgova posvećuje čitavo poglavlje građi međunarodnih zajmova. „Lihvarski strani zajmovi“, kaže ona, „najsigurnija su sprega kojom stare kapitalističke zemlje održavaju svoj uticaj, obavljaju finansijsku kontrolu i vrše pritisak na običaje, vanjsku i trgovinsku politiku mladih kapitalističkih država“. Da bi blesavom vodstvu socijal-demokrata u Nemačkoj razotkrila pravu narav imperijalističkog sistema, koja je stvorila tadašnju krizu svetskog rata, ona dokumentuje vladanje Britanskog carstva, koje kontroliše veliki segment planete pomoću sistema međunarodnih zajmova, uzevši kao primer studiju ekonomskih događanja koja se protežu kroz 20 godina i koja vode do britanske okupacije Egipta 1882. godine.
Kad se Konfederacija, britanski izrod, otcepila od Unije prouzrokujući Američki građanski rat 1860-ih, cena pamuka koji je bio primarni usev koji je donosio (najveći) novac na jugu SAD, ušla je u fazu hiperinflacije, koja se povećala za gotovo 1000 odsto na kraju rata. Ali, kad se prekinulo snabdevanje iz Amerike, Britanci su skrenuli svoj pogled na Egipat. Počela je grozničava špekulacija s pamukom kao robom iz Egipta, uz masovne zajmove iz Engleske za finansiranje njegovog uzgoja. Skočivši naglavačke u naduvani mehur, uskoro na gotovo celom zemljištu Egipta uzgajao se pamuk. Kao što je Luksemburgova opisala: „Svi su sadili pamuk uključujući i samog vicekralja Egipta. Njegov posed se ubrzano povećavao, preuzimajući silom zemlju od seljaka bez ikakve zakonske podloge. Za neverovatno kratko vreme, sve egipatske oranice bile su zasađene pamukom. Ali naduvani mehur cene pamuka probušio se sledeće godine srozavajući se upola u roku od samo nekoliko dana i izgubivši gotovo celu vrednost kada se Američki građanski rat završio. Kako je brzo počeo, tako se brzo izduvao.
Ali ubrzo je došlo do nove špekulantske groznice, ovaj put sa šećernom trskom kao zamenom. Drugi put, rekla je Luksemburgova, egipatska zemljoradnja se preokrenula naglavačke, hiljade seljaka su naterali na prisilne radove na plantažama šećera. Trebalo je izgraditi fabrike i prevoz za šećer. Novac za tu izgradnju došao je preko zajmova britanskih banaka 1872. godine, ali pokazalo se nemogućim snabdeti dovoljno radne snage za podršku financijski nadivanom mehuru. Seljake, naučene na prisilni rad na oranicama, nije jednostavno bilo udarcima biča preobraziti u radnike. Poduhvat se urušio čak i pre instalacije mnogih uvezenih mašina okončavši tako špekulacije sa šećerom istom brzinom kojom je završila i pamučna groznica. Odakle je došao kapital za ove poduhvate?
RAST DUGOVA Kapital, kaže Luksemburgova, došao je putem međunarodnih zajmova. Prvi takav zajam pustila je u opticaj Anglo-egipatska banka 1865. godine. Kad je došao rok za otplatu, pamučni mehur se izduvao. Da bi se taj dug konsolidovao, pušten je 1868. godine u opticaj drugi zajam. Kockanje šećerom iziskivalo je novi zajam 1870. te dva nova 1872. i 1873. gosine, ali nijedan od njih nije se mogao otplatiti. Konačno 1874. godine ukupni javni dug Egipta narastao je od tri miliona britanski funti na 94 milona. I, kao što je Luksemburgova rekla, predstojala je propast.
Kako je funkcionisanje kapitala doseglo stanje ludila, jedan zajam sledio je za drugim, kamate jednog zajma namirivale su se drugim, i kapital pozajmljen od Britanaca i Francuza plaćen je velikim potraživanjima za britanskim i francuskim kapitalom.
„Dok je cela Evropa uzdisala i slegala ramenima pred ludom egipatskom privredom, evropski kapital je ustvari poslovao u Egiptu u jedinstvenim i fantastičnim razmerima…
„U svakoj pozajmici bio je sastojak lihve, negde između petine i trećine tobože pozajmljenog novca lepio se za prste evropskih bankara. na kraju, zelenaške kamate trebalo je nekako isplatiti – ali kako?“
Odakle će se namaknuti sredstva? Od seljaka naravno, njihovom zemljom, njihovim radom. Radeći na plantaži pamuka, radeći na poljima šećerne trske, sve bez plate, preskačući sa jednog posla na drugi prema trenutnoj nuždi. Što je veće bilo evropsko zaduženje, to više se moralo iznuditi od seljaka. Širom Egipta ljudi su napuštali svoja sela, rušili svoje kuće, nisu više orali svoju zemlju, sve da bi izbegli plaćanje zelenaških poreza koje su im navalili na glavu. Čak 10.000 egipatskih seljaka umrlo je od gladi u jednoj godini jer nisu više bili u stanju da plaćaju poreze za navodnjavanje polja, pa su zaklali svu svoju stoku kako bi izbegli da plate porez. Novinski izveštaji očevidaca o uslovima u Egiptu tog vremena dokumentovali su kako ljudi umiru od gladi pored cesta, velike površine zemlje ostaju neobrađene, seljaci prodaju svoju stoku, a lihvari pune svoje hipotekarsne kancelarije obveznicama i sudove presudama. Seljaku su isisali zadnju kap krvi “finansijskom pijavicom” u službi britanskog kapitala.
Potraživanja evropskog kapitala postala su osovina privrednog života i jedina stavka financijskog sistema. Godine 1879. sve finansije Egipta potpale su pod stalnu kontrolu evropskog kapitala. Na kraju, kao povoljan izgovor za konačni udarac poslužila je pobuna egipatske vojske, koja je gladovala pod jarmom evropske finansijske kontrole i za ustanak koji su organizovale aleksandrijske mase i iskrvarile do kosti. Britanska vojska okupirala je Egipat 1882. Vojna okupacija bila je samo poluga prisile uterivača dugova u vezi sa međunarodnim zajmovima. Militarizam je, rekla je Luksemburgova, puki izvršilac akumulacije kapitala, koji vreba iza međunarodnih zajmova. Zadnji i konačni korak bio je postignut u procesu likvidacije poljoprivrede u Egiptu putem i u korist kapitala carstva. Trebalo bi sada biti vidno da su transakcije evropskog zajmodavnog i industrijskog kapitala počivale na odnosima koji su krajnje racionalni i solidni za akumulaciju kapitala iako izgledaju apsurdni usputnom posmatraču, „jer ovaj zajam plaća narudžbe iz Egipta, a kamate na jedan zajam plaćaju se novim zajmom“. „Ovi odnosi sastoje se od jednostavne činjenice da je evropski kapital u velikoj meri progutao egipatsku poljoprivredu…“
KRAJNJA TAČKA U imperijalnom sistemu pojam monetarne vrednosti zamenjuje koncepciju stvarne ekonomske proizvodne vrednosti. Dugovi, imovina, novac, vlasništvo nad nekretninama i pokretninama, sve to posedujući nominalnu vrednost u obliku papira, počinje zasenjivati kapital koji poseduje stvarnu vrednost, koja se opet određuje vrednošću razmera društvene reprodukcije nacije kao celine. Kako se nominalna vrednost akumulira u rukama onih koji poseduju papire, on mora te papire da koristi ili kao jamstvo za novi dug ili da pretvori taj papir u gotovinu. Kako se taj dug razmnožava u još više dugova van ikakve sprege sa rastom stvarnog proizvodnog kapitala u sistemu, uskoro se stiže do tačke na kojoj više nije moguća neposredna podudarnost između te dve vrednosti. Da bi se mogao prosuditi potencijal krize takvog sistema pitamo se da li se ta masa nominalnog bogatstva koju predstavlja ukupna cena tog nominalnog vlasništva može na bilo koji način pretvoriti u stvarno bogatstvo društveno produktivnog oblika reprodukcije?
Do te mere do koje takva podudarnost ne postoji, vidimo da deo ukupne mase akumuliranog duga u takvom sistemu, za koji nema odgovarajudeg stvarnog bogatstva, predstavlja nešto što bismo morali videti kao telo izmišljenog (fiktivnog) duga te potraživanja onih koji drže te papire ustvari su izmišljena imovina. To je najodsudnija poenta, koju ozbiljni ekonomisti danas moraju da uzmu u obzir. Svaki pokušaj priznanja tih potraživanja vodiće pljački produktivne privrede od strane parazitske finansijske klase bez ikakvih legitimnih prava na bogatstvo. Samo u tome što da vidimo stalni proces pljačke i sloma, možemo naći spregu između ‘stečenog prava koje predstavlja hiperinflacijska finansijska krivulje i deflacija u zaposlenju i proizvodnji.
Budući je sam dug oblik samošireće vrednosti, širenje kreditnog monetarnog sistema mora da predvidi buduće povećanje ovog izmišljenog kapitala kao i da predvidi prodaju neto dodatnih vrednosti i maržu precenjivanja neto robe koja se sada prodaje. Oblik zaduženja izmišljenog kapitala stvara piramidu dodatnog izmišljenog kapitala a istovremeno nove mase istog ponovno nastaju od „prekomerne proizvodnje robe“ i čistih špekulacija. “Kako se odnos izmišljenog kapitala prema stvarnoj proizvodnji povećava, sve veća stopa nezaposlenosti naginjaće prema sprezi s jednakim stopama širenja kredita.
Kao što trostruka krivulja pokazuje, što duže se ovaj proces nastavlja, to je veći rast potencijala nakupljanja dramatičnog ‘proboja’ između tih inverzno proporcionalnih krivulja. Ova funkcija kriznog potencijala obuhvata celokupni sistem, zatim finansijski potencijal kao i produktivni. Slom bilo kog dela predstavlja slom celine. Celina ne može preživeti slom nijednog dela i svaki pokušaj nastavka funkcionisanja po starim pravilima ulaganja uzvratiće suprotnim i pogubnim ishodom. Proces rasta potencijala nelikvidnosti u celokupnom sistemu prolazi pod maskom inflacijskog prosperiteta, sve dok odnos stvarne stope produktivne akumulacije i ukupne akumulacije ne dosegne kritičnu tačku. Ta tačka, grubo rečeno, je tačka sečenja, posle koje sva nastojanja održavanja pune zaposlenosti putem povećanja obima kredita mora da prouzrokuje rast stope inflacije, inflacijsko ubrzanje koje vodi prema opštem slomu celokupnog sistema.
Sada stojimo na krajnjoj tački tog modela. Nalazimo se u inflacijsko-deflacijskoj fazi krize opšteg sloma celog planetarnog sistema. Kao što je Rosa Luksemburg pokazala, ova vrsta krize je neizbežan ishod sistema carstva. Imperijalizam nužno vodi do privrednog sloma, koji danas proživljavamo. Ovaj drevni model imperijalizma uvek je funkcionisao tačno u istom ovakvom sistemu: carstvo, pokušava dati protovtežu nelikvidnosti svog izmišljenog nagomilanog duga, taj dug opslužuje pljačkanjem resursa i proizvodnje nerazvijenog sektora pretvarajući privrede tih de facto kolonija u puke industrije za proizvodnju likvidnosti u svrhu spasavanja te izmišljenje mase zaduženja. Radeći tako, carstvo će iscrpeti sve preostalo produktivno bogatstvo usmeravajući ga u spasavanje inflacijskog duga, a udaljujući ga van nužnih reinvesticija u sredstva reprodukcije izvora tog materijalnog bogatstva. Nema drugog kraja na tom privrednom ciklusu osim zle kobi.
SMRT NACIJE Imamo nebu pod oblake porast količine monetarnih obaveza. Imamo takođe porast finansijske mase. Ali sada se događa to da se krećemo prema razdoblju u kojem te vrednosti finansijske mase počinju da padaju. Taj pad finansijske mase, do kojeg je nedavno došlo, predstavlja nacrt krize sloma. Ili ćemo rešiti ovaj problem, kako sam to opisao, ili kao nacija nećemo preživeti.
Pogledajte sad, evo nas tu, vratite se u 2007. godinu i pročitajte moj predlog reforme. To bi bilo uspelo. Svako pametan ko razume sistem znao bi da bi ono što sam tad predložio sigurno uspelo. Ne bismo bili u ovom neredu. Ali ko je, dođavola, došao sa tom idejom da uvuče SAD u dug zbog obveza za koje nisu bile zadužene? Da bismo spasili London? Da spasimo MMF? Nauštrb SAD, da bismo opljačkali SAD i njihovu riznicu u korist međunarodnog monetarnog kartela? A šta je sa spasavanjem? Koga smo spasavali? Jesmo li spasavali svoju industriju, jesmo li spasili svoju automobilsku industriju ili smo je stavili u drugu funkciju osim proizvodnje automobila? Jesmo li spasili američkog farmera? Jesmo li spasili infrastrukturu gradova SAD? Pa koga smo spasili? Spasavali smo londonske bankare i njihove njujorške produžetke.
Mi njima ništa ne dugujemo, mi trebamo samo da imamo vladu koja će to reći. Ovo je naša nacija, pa su stečajni zakoni naše države naš autoritet. Da sam predsednik, ja bih ovaj jad odmah okončao. I siguran sam da bih mogao dobiti podršku velike većine američkih građana, kada bih objasnio što nameravam da učinim. Mi ćemo obnoviti našu industriju, poništićemo sav taj prljavi dug, koji nikada ionako nismo imali. Nepošteni izdajnici koji samo liče na ljude su nam nametnuli ropstvo u takvoj vrsti duga. taj dug nije stvaran, mi ga ne dugujemo.
Šta je budućnost čovečanstva? Kakva je naša sprega s njom? Kakva budućnost mora biti? Zamislite se za trenutak i ja sam uveren da je put o kome pričam jedini koji nam ostaje.
Comments powered by CComment